Od stresa mi je opala kosa, ZAUVIJEK! Ovo je Hristinina priča…

Hristina je vidjela kako pada bomba i ubija proilaznicu. U roku od 24 sata opale su joj kosa, obrve, trepavice… Dugo se nadala da će sve ponovo biti kao prije, ali neće. Evo kako danas živi sa tim.

Ovako Hristina izgleda sa perikom, Foto: Vladimir Živojinović

Lijepa Vranjanka, Hristina Trajković, imala je 21 godinu kada je počelo bombardovanje. Trpila je baš kao i svi drugi. Šalila se s ukućanima i prijateljima i tako tjerala strah i zebnju. Brojali su eksplozije, stigli do broja 48, a onda je jedne noći bomba pala na drvnu pijacu, tik ispred njene kuće, i ubila prolaznicu. Taj trenutak ne može da zaboravi.

– Tada mi se život po drugi put preokrenuo naglavačke. Za 24 sata mi je opala kosa. Otpadala je u pramenovima, po glavi su mi ostajali ružni pečati, a poslije su opale i obrve, trepavice… Bila sam uplašena i zbunjena. Sjećam se da sam se tako osjećala i kad je majka otišla od nas. Ne volim o tome ni da pričam, ali sestra i ja smo odrasle uz oca i tetku. Nije bilo lako odrastati bez majke, naročito u našoj sredini, ali život je takav da se čovjek na sve navikne – priča Hristina (38) dok nam nudi slatko od jagoda koje je sama spremala.

Predstavlja nam i ljubimce, par malenih australijskih zeba i dvije papige. Trajkovići žive u kući s dvorištem, pa se našlo mjesta i za četiri psa koje Hristina obožava, mazi i tetoši. Kaže da nije od onih koji bježe od ljudi družeći se sa životinjama, ali da su joj životinje mnogo značile kada su ljudi počeli da je napuštaju.

– Dugo sam mislila da će sve ponovo biti kao prije. Da će mi kosa porasti, da će nestati vrtoglavice, nesanice, znojenje i napadi panike i bijesa. Sve je to postalo dio moje svakodnevice, a niko nije znao šta mi je. Dobila sam dijagnozu „alopecija areata“, i to je bilo sve.

Njenoj sreći nije bilo kraja kada su joj porasle trepavice. Odjednom je život bio ljepši zbog tih stotinak dlačica na kapcima. Počela je i da radi. Prvo kao domaćica u autobusu na redovnoj liniji od Vranja do Beograda, potom je radila na šalteru, pa u nacionalnoj službi za zapošljavanje, a najsrećnija je bila kada se zaposlila u finansijskoj službi Ekonomsko–trgovačke škole koju je kao đak pohađala.

Ovako je Hristina izgledala sa kosom

Prijatelji su me napustili

– Obožavam koleginice Stojku i Marinu. One su me prihvatile ovakvu kakva jesam. Pred njima mogu i periku da skinem jer znam da se neće zgražavati. Znaju da je ispod sintetičke perike mnogo vruće. Međutim, nisu svi ljudi takvi.

Prijatelji su je napustili. Često su je ljudi i vrijeđali, a na grubosti, kaže, niko ne može da se navikne.

– Pa zamislite kako je kada za vama neko viče nakazo, bolesnice… Kada bivši prijatelji prelaze ulicu da vas ne sretnu. Ili kada vas momak blokira na Fejsu čim sazna da za vašu bolest nema lijeka, da vam se kosa nikada neće prosuti po jastuku – priča Hristina i smije se svojim iskustvima.

Prošlo je čitavih jedanaest godina od kobne noći bombardovanja i tek tada je u Beogradu dobila i konačnu dijagnozu, Hašimoto.

– Ljudi ne mogu da shvate da sam ja bila srećna kad sam to saznala. Nema više lutanja. Imala sam potvrdu da nisam luda, a neki ovdašnji doktori su jednom htjeli da me zadrže na tom odjeljenju. Nisu se udubljivali ili nisu znali i baš zato sam zahvalna profesorki Batinić, koja mi je lijepo objasnila da je to autoimuna bolest i obodrila me da živim.

Hašimoto nije zarazan

Hristina više nema depresivne ni panične napade. Jedina terapija je antidepresiv u kombinaciji sa neuroleptikom. Pregrmila je i sumnju na adenom hipofize, operaciju na grliću materice, i još mnogo teških zdravstvenih problema.

– Najgore su neznanje i neinformisanost, i tu nema razlike da li živite u selu ili gradu. S tim Hašimotom se živi i nije zarazan. Ne prenosi se ni rukovanjem ni poljupcem kako mnogi misle. Najlakše je okrenuti glavu od nekog, otpisati ga i praviti se da vas se ništa ne tiče. Pogađa me što ljudi ne žele da znaju – ljuti se naša sagovornica.

Kaže da je mnogo oboljelih od ove bolesti koji ćute i trpe izolovani od svijeta. Da su nevidljivi i za akcije u kojima se doniraju perike i da je u ime svih njih htjela da ispriča svoju priču.

– Nama kosa nikada neće porasti. Ni ja nisam baš za novinsko slikanje, ali neko mora da kaže da nismo gubavi – zasmijava nas Hristina karakterističnim vranjanskim naglaskom.

Izvor: zena.blic.rs