PREŠLI DA ŽIVE IZ GRADA NA SELO: Njihov pas je lajao neprestano, a kada su saznali zbog čega, ni SVEŠTENIK im nije pomogao!
Mlada žena iz Hrvatske s mužem je kupila kućicu na selu. Bili su jako srećni i vjerovali su da će u njoj dočekati starost. Ali, snovi su počeli da im se urušavaju onog trenutka kada su se u nju uselili.
Foto Ilustracija: Pixabay
Njihov pas odmah je osjetio da nešto nije u redu i odbijao je da boravi u kući. Tek su nakon nekoliko mjeseci saznali da vjerovatno imaju demona. Ni sveštenik im nije mogao pomoći.
Ovo je njena ispovijest:
„Bili smo tako srećni kada smo kupili kućicu na selu. Bilo nam je dosta života u gradu, a kuća je bila vrlo jeftina. Brzo nakon useljenja smo primjetili da je atmosfera nekako čudna, teška i negativna.
U početku sam vjerovala da je to zbog starih stvari koje su ostale iza prethodnih vlasnika, a nismo ih još izbacili iz kuće. Nikad neću zaboraviti kako se naš pas ponašao kad smo prvi put s njim ušli u kuću. Došao je do stepenica koje vode na sprat u dnevni boravak i nije želio da dođe gore.
Drhtao je i sakrio se pod sto u kuhinju. Cijelu noć je proveo tamo. Sve nam je to bilo jako čudno jer nikada nije bio previše strašljiv. Drugo veče je stao ispred stepenica, neko vrijeme gledao u nešto gore, pa se sakrio pod sto. Ponovo nije želio k nama u dnevnu sobu.
Kako je vrijeme prolazilo, muž i ja smo počeli sve više da se prepiremo. On je dolazio s posla dobre volje, ali čim bi zakoračio u kuću, raspoloženje bi mu se promijenilo. Slično se događalo i meni, ali nije bilo toliko intenzivno.
Noći u toj kući su bile najstrašnije. Čuli smo razne zvukove. Neko je otvarao i zatvarao vrata, čulo se hodanje i škripa dasaka, televizor se sam palio…Naš pas je znao da gleda u neku tačku, kao da nekoga vidi, i da reži.
Bilo me sve više strah. Muž, iako mu se raspoloženje strašno prominilo, nije želio sebi da prizna da s tom kućom nešto nije kako treba. Uvijek je pronalazio objašnjenja zašto se nešto događa. Sve više smo se svađali, a što smo mi bili negativniji, aktivnosti u kući bile su intenzivnije.
Stvari su nestajale i pojavljivale se. Imala sam osjećaj kao da me neko stalno gleda. Ponekad sam krajičkom oka videla neku crnu mrlju kako brzo odlazi iz jednog kraja dnevne sobe u drugi. Nakon nekoliko mjeseci naš pas više nije želio da uđe u kuću, radije je spavao napolju.
Tek tada je moj muž priznao da mu se čini kako u kući nismo sami. Postajalo nam je sve jasnije zašto smo je platili toliko malo – bivši stanari su jedva čekali da je se riješe, a mi smo naivno vjerovali da je to zbog stanja na tržištu nekretnina. Sveštenik je blagoslovio sve prostorije, izgovorio nekoliko molitvi i otišao.
Nekoliko dana je bilo mirno, a onda se sve vratilo na staro. Odlučili smo da odemo. Vratili smo se u grad jer nismo imali izbora. Kuću smo stavili u prodaju, ali zainteresovanih nema. Ponekad po danu nakratko dođemo tamo. Atmosfera unutra je i dalje teška i depresivna.
Vjerovali smo da je to naša kućica iz snova u kojoj ćemo dočekati starost, ali demoni u njoj su imali drugačije planove. Više ne pričam ljudima šta nam se dogodilo jer me uglavnom čudno gledaju, a neki čak kažu da pričam gluposti, da duhovi i demoni ne postoje.
Tako sam i ja nekad vjerovala, sve dok na svojoj koži nisam iskusila suprotno. Bila bih najsrećnija da je to sve samo ružan san i da se probudim u našoj kućici iz snova.“
Izvor: 24sata.hr
