Moj prvi roditeljski sastanak: Ljudi, kojih sam se samo gluposti naslušala!

Došao je i taj dan – pozvana sam na roditeljski sastanak. Jeste da moje dijete ide u vrtić i da ima samo dvije godine, ali ozbiljno sam shvatila taj roditeljski.

Foto: Ilustracija

Došla sam deset minuta ranije, kad tamo samo vaspitačice sjede i čekaju… Počinjemo nezgrapno ćaskanje, a one proviruju sa nestrpljenjem očekujući roditelje… Taman kad sam pomislila da ću biti jedini roditelj koji se pojavio, došla je grupa užurbanih mama..

Jedna od vaspitačica je taman rekla: “Dobroooo, pa da počnemo”, kad su u “sobicu” ušetala tačno četiri muškarca – tate su stigle.

Tokom cijelog sastanka, roditelji su pristizali. Većina njih nije znala ni da kaže: “Dobar dan, izvinite što kasnim/prekidam sastanak…”

Vaspitačicama je bilo vidno neprijatno, a nakon uvodnog dijela sastanka, roditelji su započeli neku vrstu tihog rata.

Rasprava je počela iznenada i oko muzičke linije. Znam da zvuči glupo, ali stvarno je bilo tako… Vaspitači su naveli kako imaju “problem” jer muzička linija ne radi, pa djeca više ne mogu da slušaju pjesmice, “a znamo da to svi vole”.

Onda je jedan tata odmah rekao: “To nije problem, mi ćemo kupiti!”, očigledno misleći na sve nas. Zatim neko primjeti da prvo moramo da vidimo koliko to košta, pa da se iskupe pare itd.

A onda se javlja jedan kul i fensi tata koji kaže: “Moramo da napravimo grupu na Viberu pa da se svi dogovorimo…”

E tu nastaje tajac… Mame se gledaju, neke stvarno ne žele da daju svoj broj… U mojoj glavi odmah se odmotava film u kojem se ovaj razgovor nastavlja u toj famoznoj grupi od koje ne mogu da pobjegnem, pa ni ja ne želim u tu Viber grupu…

Iako očigledno niko nije bio za to, fensi tata je siguran da je njegov predlog fenomenalan: “Viber grupa je prava stvar, to tako dobro funkcionište, ajde dajte mi svi brojeve pa ću ja da napravim grupu…”

Ućutasmo svi. Niko ne želi da mu otvoreno kaže da nam ne pada na kraj pameti da pravimo vrtićku grupu na Viberu. Fensi tata ne primjećuje tajac, nastavlja kako svi odmah moramo da damo po 500 dinara i da odmah iz tih stopa on ode i kupi tu muzičku liniju i riješi problem vaspitača. Onda naša djeca u miru mogu da slušaju “Razbole se lisica…”

Iz “posljednjeg reda” zabrunda jedan glas:

“Mene je upravo sad sreo jedan komšija i pitao me da mu pozajmim pare. Ja mu kažem da nemam a ona će meni: “Kako komšija, nemaš čak ni 500 dinara da mi pozajmiš?” Ne, nemam ni 500 dinara. Druže, neko od nas nema ni 500 dinara, a nemam ni mobilni za taj Viber. Ali imam staru liniju kod kuće koju ne koristim pa ću je sutra donijeti ovdje i djeca mogu da slušaju muziku”, rekao je jedan otac.

Došlo mi je da ustanem i počnem da mu aplaudiram!

Onaj fensi tata se povuče, izgleda da je naglo shvatio da ipak ima i manje imućnih ljudi u njegovom okruženju.. Vaspitačice odahnuše, rasprava je završena – problem riješen.

Krenula sam kući, a u ustima mi neki gorak ukus. Iako smo roditelji, u školi smo uvijek nedorasli tinejdžeri.

Neko nikad neće da odraste, da promjeni navike, da dođe na vrijeme, da kaže dobar dan, da se izvini kad kasni, da poštuje vaspitača i instituciju u kojoj je, da se “spusti na zemlju”, da shvati da nemaju svi sve i da neki odvajaju od usta da bi im dijete išlo u vrtić….

Bez obzira na tu veliku tituli koju su dobili, roditelji mogu biti itekakvi glupsoni (oprostite na izrazu)!

Izvor: stil.kurir.rs