Nije mi padalo na pamet da bi moj 10-godišnji sin i pomislio na tako nešto: A onda se zaključao u dnevnoj sobi i čula sam VRISAK koji je rekao SVE

Amber Traksler iz Kentakija doživjela je najstrašniju stvar na koju jedna majka može da pomisli. Njen sin pokušao je da se ubije, a ona je ta koja je našla tijelo. Ovo je priča koju žele da ispričaju ona, ali i njen sin.

Juna 2016. godine je moj desetogodišnji sin pokušao da sebi oduzme život. Prolazio je kroz težak period, i nedostajao mu je njegov deka koji je umro prethodne godine. Kada smo ga našli, nije više imao puls. Nedelju dana proveo je na aparatima za preživljavanje i nije pokazivao nikakvu aktivnost mozga.

Nikad, ni u milion godina, ne bi mi palo na pamet da moj sin Džared uopšte razmišlja o tome. Bio je uvijek živahan i veseo. Nakon što mu je deka umro, postao je ljut, brže je gubio strpljenje i brzo se nervirao, ali mislila sam da nema ničeg čudnog u tome, da je to prosto jedna faza koja se dešava svim dječacima koji ulaze u pubertet. On me je uvjeravao da je sve u redu sa njim.

A onda je osvanuo taj dan. Moja majka, sestra i ja smo dogovorile viđanje, a sestrina i moja djeca su se igrala. Džared je bio nervozan i otišao je u dnevnu sobu. Tamo držimo zamrzivač, a u njemu uvijek ima sladoleda, pa sam mislila da je to razlog zašto se zadržao. Uvijek je jeo kad bi se naljutio. Međutim, u dnevnoj sobi je i prekidač za svjetlo na trijemu. Moja mama mu je doviknula da ga ugasi, međutim, on to nije uradio. Ušla je u sobu da vidi zašto je ignoriše, budući da to ne liči na njega. Vrata su bila zaključana, pa je usledila operacija nasilnog otvaranja vrata.

Nikad neću zaboraviti njen vrisak. Osjetila sam knedlu u grlu i odmah sam znala da nešto nije u redu. Moj sin se objesio, a njegovo lice nikada neću zaboraviti. Bio je tamno ljubičaste boje, skoro crn, a oko usana je imao krv. Moje dijete je mrtvo!

U to vrijeme bila sam u 30. nedelji trudnoće sa najmlađom kćerkom pa nisam mogla ništa osim da plačem dok su ga mama i sestra skidale. Deset minuta sam vrištala u agoniji i šoku. Odmah je odveden u hitnu pomoć, gdje su nas ljekari izdvojili u sobi da nas pripreme za to u kakvom ćemo ga stanju vidjeti.

Ušle smo u njegovu sobu a on je bio prikačen na sve moguće aparate. Bila sam van sebe.

Očekivala sam najgore. Jedva su mu održavali i tjelesnu temperaturu. Temperatura mu se stalno penjala, pa onda drastično padala. Gledala sam kako drhti i srce mi se slamalo. Uveli su ga u indukovanu komu da bi mu dali šansu da preživi. Stvari su bile sve crnje i crnje – pluća su mu otkazala, a ljekari su nam rekli da mogu da prođu i nedelje prije nego što dođe do nekog poboljšanja, ako uopšte i dođe do njega.

Nisam se odvajala od njegovog kreveta. Sedela sam kraj nega i nemo ga mazila. Onda sam mu i pričala da sam tu i da nikad neću otići od njega i da mi treba.

Nikad neću zaboraviti osjećaj kada me je pogledao. Bog je čuo moje molitve i vapaje i uslišio ih. Nema nikakve sumnje da je to božje djelo. Bog me nije blagoslovio mojim sinom samo jednom, već dva puta i zahvalna sam i bogu i njemu na tome, jer bih bez svog dječaka bila potpuno izgubljena.

A ovo je priča koju on želi da ispriča:

Samoubistvo ne mora da ima razlog i morate biti svjesni opasnosti od toga svakog dana! Ja sam Džared, a ovo je moja priča.

Prije tri godine, ušao sam u dekinu sobu da ga pitam da mi pozajmi štap za pecanje. Spavao je, pa sam probao da ga probudim, i shvatio da je deka umro. Imao sam devet godina.

Svima sam govorio da mi nedostaje, što je istina, ali istina je i depresija koju sam osjećao a koju nisam spominjao.

Godinu dana kasnije, svega par dana nakon godišnjice dedine smrti, donijeo sam konačnu odluku na osnovu prolaznog emotivnog stanja u kojem sam bio. Pokušao sam da se ubijem.

Mama me je našla i pozvala pomoć.

Hitna pomoć došla je za pola sata. Prikačili su me na aparate, i poslije nedelju dana zaključili da mi je mozak mrtav. Rekli su da, ukoliko me i probude, provešću život kao fikus. I tog dana, kada su to saopštili mojoj porodici, ja sam se probudio. Naredni dani su mi mutni, ne sjećam se gotovo ničega. Ljekari su bili zapanjeni. Sa medicinskog stanovišta, trebalo bi da sam umro. Nemaju objašnjenje za moj slučaj.

Svakog dana zahvalan sam bogu što je procijenio da sam vrijedan toga da me vrati nazad.

A vama hoću da poručim da ste i vi vrijedni. Koliko god da vam je teret veliki ili mali, pričajte sa nekim. Ne dajte depresiji da vas ućutka. Nađite nešto što vam prija da radite kada ste tužni. Ja idem na pecanje i tada razmišljam koliko stvari ima u mom životu za koje sam zahvalan.

Izvor: zena.blic.rs