Navijači su vrijeđali djevojčicu sa Daunovim sindromom, a onda su igrači…

Ljudi se međusobno razlikuju. Čak i oni nalik “jaje jajetu” posve su drugačiji. Ta ljepota različitosti, a opet – zajedništvo, ili sabornost kako se to u davna vremena kod nas govorilo, nešto je što pojedinci shvataju i raduju joj se, a pojedinci ni ne znaju koliko umije da bude lijepa. Iz neznanja se često rađaju zablude, iz zabluda nerijetko i zloba, a jedna takva nepristojnost – izrodila je čudesnu zaštitnu reakciju.

Mala Desire “Di” Endrjuz je rođena sa Daunovim sindromom. To je, kako se stručno kaže, “kongenitalni poremećaj” koja pogađa svaku naciju i svaku rasu, oba pola podjednako, nije nasledna, a statistike kažu da su malo veće šanse da takvu decu dobiju majke starije od 35 godina. Usled ovog poremaćaja deca postaju “mongoloidna”, zbog lica nalik Mongolima, a kako se mališani rađaju sa hromozomom viška – to dovodi i do mentalne retardacije. Ona je uglavnom umerena: tek svako deseto dete koje se rodi sa Daunovim sindromom ima veoma izraženu retardaciju, no čak i ona ostala – neretko su odbačena od okoline. I, nije to samo kod nas slučaj, ma koliko ovde dobrih ljudi bilo, dešavaju se ta odbacivanja širom planete. Ali, širom nje ima i ljubavi.

Desire završava osnovnu školu u jednom američkom gradu. Nisu važni ni ime škole ni ime grada za ovu priču, važno je da je ona bila prilično lepo prihvaćena. Ima posebnog nastavnika koji o njoj vodi računa na časovima na kojima prisustvuje sa ostalom decom (u čemu se inkluzija u razvijenom svetu uglavnom i razlikuje od ove naše, gde vaspitači padaju na nos pokušavajući da istovremeno uzdižu one koji su mnogo različiti, a unaprede talente). Međutim, to što su malu Desire primili da bude i čirlidersica, nije se svidelo nekome ko se našao tribinama tokom košarkaške utakmice te osnovne škole.

Štaviše, taj neki navijač sa tribina ju je vređao. Mladić, u društvu sebi sličnih, vređao je dete sa Daunovim sindromom, dete koje je uz muziku – plesalo u nekom svom ritmu.

I, to bi verovatno potrajalo da igrači iz Desirine škole nisu sami prekinuli meč…

… a onda se, jedan po jedan, popeli na tribinu i stali ispred mangupa.

Kada je njemu i njegovim drugarima cela ekipa objasnila da će se košarka igrati tek kada prestanu tako da se ponašaju, usledili su zbunjenost i šokirana lica.

Onda su se ti navijači blago postideli, pa sve više i više, kako je u toj hali moć tišine narastala, da bi potom – uputili izvinjenje.

Kada se sve smirilo, jedan od mladih košarkaša koji su istupili i stavili do znanja da na takve komentare publike ne pristaje, Majls Rodrigez, za lokalne medije je pojasnio svoje i ponašanje saigrača:

“Nije fer da ljude maltretirate i vređate samo zato što su različiti od vas. Mi smo, zapravo, svi isti. Bog nas, u suštini, stvara iste”, kaže Rodrigez, a njegov saigrač Timoti Niman dodaje:

“Ovo je bio onaj trenutak kada pokažete da ste pravi tim. Ne samo košarkaški tim, već tim ljudi koji su spremni da pruže podršku”.

A mala “Di”, kako zovu Desire, dobila je tog dana ne samo podršku i zaštitu, nego i nove drugove.

Sada joj se više ne dešava da ponekad ide sama kroz školu: uvek je neko uz nju.

Njena školska sala više nije bezimena: “Dijina kuća” je zovu svi koji u salu uđu.

“Ovo je slatko, ljubazno, prelepo, neverovatno!”, kaže mala Desire posle svega.

Takva i jeste ljubav, “Di”.

Izvor: sport.blic.rs