Kupila sam sendvič malom prosjaku u Beogradu i postidjela se svoje boje kože

Izlazim iz radnje juče i trgnem se kad iza sebe čujem najgore riječi koje može da čuje jedna mlada djevojka. ‘Teto, teto’. Okrećem se da mu kažem ‘nisam ti ja teta’ a onda vidim da je u pitanju mršavi dječačić bez patika i bez majice. U malom šortsu, molećivo me gleda i traži 50 dinara.

Foto: Ilustracija

“Daj molim te, da kupim sok za sestru i mene”, kaže dječak.

Generalno im ne dajem pare jer znam da ne idu njima već ih iza ćoška čeka onaj koji će da pokupi profit. Ali ovog puta sam se toliko sažalila na to mršavo tjelašće, da sam se odmah uhvatila za novčanik i skapirala da nemam keš, samo karticu na kojoj, prema najnovijem izveštaju iz banke, imam 296 dinara.

“Nemam pare. Jesi gladan?” pitam ga. Klima glavom. Kažem mu da uđe sa mnom u radnju da zajedno vidimo šta od hrane možemo da kupimo za moj budžet, a on se strašljivo sklanja u stranu.

“Ne smijem, teto. Čim uđem, oni me izbace, misle da ću da krade. Jedan me je i istukao”.

Izbacuju ga iz radnje samo zato što ima tamniju boju kože. Iako je bukvalno go i bos i, čak i da hoće, nema gdje da sakrije ono što bi ukrao, njemu pristup nije dozvoljen. Da kojim slučajem u radnju ušeta bijelo dete bez patika i majice, sa rebrima koja mogu da se prebroje, i prodavačica i svi kupci bi se sjatili da mu kupe što više slatkiša i da mu nađu mamu i tatu.

Bijesna, ulazim u radnju, i pitam da li je istina da dijete ne smije da uđe u radnju. Gledaju me kao da sam pala s Marsa – pa, naravno da je istina, nemaju oni vremena da se jure sa sitnim lopovima.

Što bi sve imalo savršenog smisla da su Romi ti koji najviše kradu. Jer, baš prošlog vikenda sam sa mamom gledala kako jedna naperlitana gospođa, prava dama s biserima i crvenim lakom za nokte, u istoj toj prodavnici unuku objašnjava kako da ukrade igračku koja je zakačena za sok. Sok od 35 dinara!

Kupujem baget hljeb, jedan kem sir i 100 grama šunke, i tražim od prodavačice na suhomesnatom da mi napravi veliki sendvič od toga. I ona me gleda ko da sam pala s marsa.

“Jesi luda da im kupuješ, pa to će sve da daju kučićima”, kaže mi. I ako da kučićima, opet je bolji čovjek od tebe, sestro, mislim se, ali ćutim jer sam naučila da sa ljudima koji nam prave hranu treba biti fin sve dok je vaša hrana u njihovim rukama. Ovo vam govori osoba koja je dobila veoma čudnu pjenu u kafi nakon što se konobaru požalila na vrijeme čekanja.

Kad sam izašla iz radnje, moj novi drugar me je čekao i očigledno je bio iznenađen što sam mu zapravo kupila nešto da jede. Dala sam mu sendvič, on se zahvalio, a ja sam se vratila u prodavnicu po cigare koje sam zaboravila na kasi. Kad sam ponovo izašla, još je bio tu. Nije ni načeo sendvič.

“E, samo da ti kažem još jednom hvala”. I otrča. Znate gdje je otrčao?

U ona kola koja skupljaju karton. Naprijed se nalazio muškarac a pozadi, u onoj korpi, u sred kartona sedela je devojčica. Odmah su podjelili sendvič i, da, okrajak su dali kuci koja ide sa njima.

Meni srce u tom trenurku ne bi moglo da bude punije, iako mi je novčanik bukvalno ostao totalno prazan. Ali sam se ipak kući vratila sa bolnim osjećajem da sve one priče koje gledate na TV-u o tome kako se bijelci odnose prema crncima u Americi – sve to vam se isto dešava pored nosom svakodnevno. Ali, svi biramo da gledamo na drugu stranu.

Izvor: 24sata.rs