Krenuo je na put Evropom bez para – vratio se 33 dana kasnije sa pričom od koje zastaje dah

Kada je Uroš Jegdić (27) iz Beograda rekao drugarima da planira da obiđe Evropu sa malo više od 1.000 dinara u džepu i pitao ih da li žele da mu se pridruže, rekli su mu da s tim parama neće stići ni do Subotice. On se nije dao pokolebati, krenuo je sam i za 33 dana obišao 12 evropskih zemalja, a danas za ’24 sata’ priča iskustva dostojna velikog platna.

U avanturu života Uroš se otisnuo na ljeto 2014. godine, a prva stanica bila je benzinska pumpa na Novom Beogradu. Sa sobom je imao ranac, vreću za spavanje, mali šator, nešto odjeće, 10 eura i sedam dinara u metalu. I želju da obiđe Evropu autostopom.

- Znao sam da nema poente da čekam, jer kao i većina mladih ljudi u Srbiji, nikad neći zaraditi pare koje su potrebne da se putuje. Želio sam da odem iz zemlje, pa možda čak i da ostanem u inostranstvu ako se zaposlim, što da ne? Kad sam kretao pitao sam mamu da li imao da mi da koji dinar, rekla mi je “Imam” i uputila me da pogledam na stolu. Tamo je stajalo sedam dinara u metalu, i to je sve što sam ponijeo sa sobom pored onih početnih 10 eura – prisjeća se Uroš.

Znao je da mu je prva i vjerovatno najveća prepreka na čitavom putu prelazak granice sa Mađarskom, tačnije ulazak u Evropsku uniju, jer mu ni jedan carinik nikad ne bi dozvolio da uđe u zemlju sa tako malom svotom novca. Zato je morao da se snađe.

- Prvi čovjek koji mi je stao na Novom Beogradu išao je za Mađarsku, ali me je ostavio kod Novog Sada kada je naišla policijska racija. Ne znam da li je on imao nešto kod sebe, ili se uplašio da možda ja nemam nešto, ali stao je i zamolio me da izađem. Srećom, nije prošlo ni tri minuta, stao mi je drugi čovjek koji me je prevezao preko granice, i odatle počinja moja pustolovina – priča on.

Na jednoj pumpi u Mađarskoj doživio je blagu neprijatnost, koju danas s osmjehom na licu prepričava kao anegdotu.

- Bila je noć i našao sam se na pumpi. Pošto sam riješio da neću da stopiram noću, jer nije bezbjedno, htio sam da prespavam negdje, ali ne mogu da spavam na pumpi jer je puno policije, a u Evropskoj uniji ne smijete tek tako da otvorite šator gdje hoćete. Srećom, vidio sam pored pumpe jednu veliku, široku jelku, taman dovoljno veliku da ja mogu u nju da se uvučem sa vrećom za spavanje. Uđem ja tu, prespavam i ujutru izlazim iz jelke, kad ono neki čovjek stoji i zblanuto me gleda. Prvo smo se gledali bez riječi, a onda smo obojica prasnuli u smijeh – prisjeća se ovaj hrabri Beograđanin.

Iz Mađarske prešao je u Slovačku, zatim Austriju, Češku, Njemačku, Holandiju, Belgiju, Luksemburg, Francusku, Švajcarsku, Italiju, Sloveniju, Hrvatsku i na kraju se vrato u Beograd. I iz svake zemlje je poneo najljepše uspomene, a kako bi se izdržavao morao je da radi najluđe poslove. Na samom vrhu svakako se nalazi posao sofa-mena na trgu u centru Budimpešte.

- Ranije sam čitao iskustvo jednog čovjeka koji je tvrdio da je tako zaradio pare i riješio sam da pokušam. Stvar je jednostavna – na trgu sam stao na sve četiri i ponudio ljudima da sjednu na mene kao na sofu. Jedna fotografija je jedan euro! Prvo su me gledali kao budalu, ali sam za sat i po vremena uzeo 25 eura – prisjeća se on.

U Luksemburgu je kod jednog Portugalca hranio zečeve i prepelice za 45 eura, a onda je počeo da sa jednim Turčinom radi na ugradnji pločica. U Belgiji se bavio tučom jastucima i dobijao jedan euro po minutu. Prao je čaše u kafićima, čistio stanove, a ponekad je i radio samo za hranu.

- Najbolje mi je bilo u Amsterdamu, gdje su ljudi jako opušteni i sutra bih otišao tamo da živim. Poljaci su me oduševili, bili su jako ljubazni i kad čuju da sam iz Srbije, oduševe se. Jedan dečko me je tako odveo na pivo i super smo se provodili sve dok nisam napustio Poljsku. U Parizu sam imao malo loših iskustava sa stopiranjem, jer neće da stanu a i kad stanu neće da pričaju engleski, ali generalno ne bih ovo iskustvo ni za šta na svijetu mijenjao – priča Uroš.

Sve gradove je obilazio pješke da ne bi davao novac na gradski prevoz, a kada nije išao auto-stopom, švercovao se. Tako je put od Luksemburga do Meca proveo izbjegavajućui kontrolore u vozu – kad kontrolor ode na drugi sprat, Uroš se spusti na prvi, i obrnuto.

Ipak, nakon 33 dana, ovoj avanturi je došao kraj, prevashodno zato što mu je postalo naporno i monotono da putuje sam. Riješio je da se vrati kući i da, kako kaže, ponovo spava u svom krevetu. Ali, gdje se jedna avantura završila, tu počinje druga, pa Uroš sada radi dva posla kako bi skupio novac za novu pustolovinu – ovog puta je na redu Azija.

- Momak kog sam upoznao na putovanju, koji je iz Poljske, pozvao me je da dođem kod njega. Tako da sada planiram da odem kod njega, nadam se na ljeto, pa da onda obiđem Estoniju, Letoniju i Litvaniju, pa onda do Sankt Peterburga, pa do Moskve. Velika mi je želja da pređem transsibirsku željeznicu, pa da nastavim proputovanje Azijom. Za to će već trebati malo više novca, ali nadam se da ću uspjeti da skupim i eventualno da nađem neke sponzore – zaključuje ovaj pustolov sa Novog Beograda.

Svima koji razmišljaju o ovavom poduhvatu Uroš savjetuje da ne razmišljaju i jednostavno podignu dva prsta u vazuh, a na njegovoj Fejsbuk stranici mogu da pronađu iskustva, fotografije i da ga upitaju za savjete kada je low budget putovanje u pitanju.

Izvor: 24sata.rs