Zašto je propala Bosna i Hercegovina
U predvečerje, dok je prošli mjesec brojao zadnje sate do početka mačijih veljača, čekao sam autobus na najgoroj od svih stanica, onoj na kojoj ga obično i čekam. Inače, primjetio sam da se autobusi u posljednje vrijeme ponašaju poput Godoa, pa nikako ne dolaze. Elem, da priuštim ugođaj vašim očima, bilo je još nekoliko ljudi tu, na prohladnom betonu. Neka mačka u blizini vatrogasnog je mjaukala, zazivajuć omiljeni mjesec, super zgodna djevojka sa bubolikim naočarama je kašljala a ja, bez muzike i torbe, stajah usamljen i čudan. Malo sam se otrijeznio kad ugledah autobus koji je par sekundi kasnije lagano kliznuo pored mene i zaustavio se na samom izlazu. Poput krotkih ovaca krenusmo ka ulaznim vratima gdje nas dočeka glasan urlik.
- Mrš!
Izašao je neki čovjek i zblenuto gledao u vozača. A on, sjedeći za volanom, pokazivao je jendim prstom ka horizontu.
- Mrš!
Čovjek nešto zausti da kaže, ali ga on opet prekinu.
- Ma, mrš!
- Pa stani Šemso…
- Nemoj ti meni stani, mrš kad ti kažem!
- Pa zadnji je autobus?
- Ama mrš! Skloni se sa vrata.
I čovjek, nekako vještački tužan nas propusti da uđemo.
- Pa nema autobusa…
- A vidi njega. Ama mrš! Nedabudešmislio na vrijeme! Mrš! Mrš!
I čovjek se skloni na stanicu. Mislim, očigledno je lagao, posljednji autobus je pristizao za nekih sat vremena. Ali to svakako nije bilo bitno. Ne mogu vala u ovaj nevakat razmišljati i o njemu. Nego, zabavljen mišlju o čovjeku kojem se toka od kaiša vidi na ličnoj karti, zavalih se na prvo sjedište do vozača. Ne mogu više sjediti u drugom dijelu autobusa. Jerbo su se djeca uzdigla pa one curice rade strpitiz na onoj šipki do posljednjih vrata. A dječaci dobacuju ili šalju kredit na telefon. Uglavnom, prestario sam za takve budalaštine, a kako mi se ne slušaju loše sale i učestalo roktanje tipa “hrok, ja masne guzice”, preselio sam među penzionere i radnike.
Gore je raja, gore je fundament.
Elem, kako ja sjedoh tako se i vozač okrenu. Viđamo se mi, ove godine nešto rjeđe, ali uglavnom, dijeli karamele sa mnom u ranu zoru, pa često i prelomimo koju priču. Te poslastice zapakuje mu žena, da zasladi smjenu. Kako je mene snimio, tako sam odmah znao da mi valja razvezati priču do Tojšića.
- Viđe li ti ovo Stiče?
- Šta, ovog što si ga izbacio?
- Jah. Nek ide u tri pičke materine. Matora guzica. Nadigo se s tom djecom dole igrati.
- Šta se igro?
- Šta će se igrat. Znaš da oni dole ciče, vrište ko kobile pred tjeranje, e vidim ja zadnjih dana sjeo i on dol, sa njima. One curice, ja ne znam ko je ONO pustio ua utobus, al to samo što se nije projebalo u kolima, e onde na sjedištu, mater im njihovu seljačku. I kurvanjsku!
- Pa šta je bilo?
- Pa ufatio se on, mator ko i ja, ima dvoj djece, u kolo sa njima. SKaču one po njemu, vidim ja, isfato se on. Ama, nek se jebu, al neće u autobusu i neće sa djecom. Šta zna dijete šta je mator kurac? Dobro, ove dole nazad bezbeli znaju i više, ali stariji je on od njih. I kažem ja njima, još jenoč da neko skoči dole na sećiju, ima da ga šutiram nogom kroz šiber pa nek ide u pičku materinu svoju.
- Mnogo grubo.
Vozač klimnu glavom.
- Jest, al ne more drugačije. I kažem ja njemu neki dan, nemoj, imaš dvije curice ko lutke, alas znaš da mu je žena ružna ko pašče., a curice ko jabuke. Kažem ja, nemoj bolan, imaš ti toliko djecu, šta misliš da dođe neki starkelja da bali po njima. Veli ubio bi ga ja. Super, kažem, e sad zamisli d i one imaju oca. Ma ja se igram s njima. Šta se igraš, juče si joj turo deset marki u sise. Pa bolje da si djeci svojoj dao za škole. Imaju moje, znam da imaju, opet velim, mani se ćorava posla. Ama on ni mukajet. Pomustafio se.
- Stani?
Vozač se trznu.
- Šta je bilo?
- De mi života ti reci šta znači to “pomustafio se”? nema đe to nisam čuo?
- A to? Pa bio je neki Mustafa gore, imao je ovako nos ko etažu, ono bio je polijep čojk, al ne moreš sa njim ni po je’ne. E, tolko se on pomustafio da nije ni cure više gledo, on je mesčini otišo anamnjima.
- A, to li je to?
- Ma ja ba, podigo se. I, da ja završim ovo. Danas ja s autobusom kreno, opet one curice dole, opet on ode na zadnje sjedište, ama ne pozdravi se sa mnom. I ja gledam u špiglu, ode pravo njima, one ga jedva doečkaše. I safataše. I evo dođe ova stanica i ja kažem njima, djeco koliko je vama godina, one vele petnest. Dobro, ajde ti Senade odluči, hoćeš da ti zovem policiju ili ćeš da izađeš napolje. On gled u mene i ne reaguje. Ja mignuh Saji, ider ga goram poćeraj. I stanem na stanicu i kažem mrš! One nešto, ama vidio si.
- A curice?
- Eno ih dole, znam ja jednu, sad kad dođem kući, kapu na glavu i odo joj ocu sve reći. Tamam je reko ako opet napravi pičvajz, neće je slati u školu.
- Zajebano…
- Jašta je. Eno ih ko golubice, šute.
- Pa hoćeš li reći ocu im?
- Još kako. jedva čekam. A i od onog malog dečka, vidiš ga, onaj žuti, on ej bolan skoro pošo pantole skidat, hej, kad ga nisam razgulio ko vrbov prut. Ko njih dvoje se treskaju dol. Ja Saji, ider im dole i rasćeraj mačije jebalište. Ama, zaveo sam ja njima red. Kad im se roditelji ne brinu, ja ću vala. Pa kako se ONA misli udat sutra. Prvu će na nju pokazati prstom i reć, eno one Damirove što se jebavala u autobusu. I ko će je uzet? Ovaj žuti? Hoće al’ na kurcu. E moj Stiče…
- Ajd, ne sikiraj se…
On slegnu ramenima.
- Moj sinko, zato je ova država i propala.
- Zašto?
- Zato što se jebe uzduž i poprijeko. Jebu nas ovi odozgo, jebemo se mi međusobno, jebu se djeca, đedovi pred penziju se uzjebali i niko ne vidi od tog pasjaluka da odosmo u šest pički materinih.
- Pa dobro, hoće djeca…
- Šta hoće? Kurac hoće?! Ne zna to šta hoće moj sinko, ne zna! A njima tamam, zatrovali nam teleizor, novine, ama sve. U ovim godinama to se treba učiti, obrazovat, spremat škole da se pameću razgrnu ova govna što nas truju. Al’ jok, to bi se jebalo, pilo i povraćalo. I zato smo propali. Zato što ne razmišljamo.
Slegnuh ramenima.
- Nego, kako ti KNicksi stoje?
- Vrludaju, ni tam ni vam.
- Matere im se najebem.
- Što sa njima?
- Pa neki dan, igraju s onim đe Teletović igra, hajd ja kontam, ti koliko pričaš o njima, to je sigurna pobjeda, mislim đe će valjat klub đe neko naš igra, al ode to u kurac. Jebali te Knicksi da te jebali…
- Pa dobro, izvini, šta ću ja…
- Nemoj da se ponovi.
Pogledah kroz prozor.
Nekakav momak je šetao s curom, ruku pod ruku, obučen u jaknu Boston Celticsa.
Tamam da i ja nekom opsujem nešto.
J.Q.S.
Izvorni članak: http://dzehennem.com/stickories/zasto-je-propala-bosna-i-hercegovina/
Više zanimljivih tekstova pročitajte na http://dzehennem.com/, ali i na facebook grupi http://www.facebook.com/Dzehennem.
( Moj.ba )
